 |
|
 |
Veoma popularan alat za merenje kamatnog rizika u bankama je model usklađenosti kamatne osetljivosti aktive i pasive (repricing gap model). Model prikazuje koliko su usklađene aktiva i pasiva banke sa aspekta njihove osetljivosti na promene kamatnih stopa. Ako je osetljivost aktive i pasive slična ili jednaka, bilo koja promena tržišnih kamatnih stopa, rast ili pad, prouzrokovaće približnu ili istu promenu kamatnih prihoda i kamatnih rashoda banke. Drugim rečima, ukoliko banka izbalansira kamatno osetljivu aktivu sa kamatno osetljivom pasivom, u jednakim vremenskim intervalima, neto kamatni prihodi će imati ograničenu izloženost kamatnom riziku. Iako su banake male i srednje veličine u jugoistočnoj Evropi u većini slučajeva bile oprezne po pitanju izloženosti kamatnom riziku i bile usklađene (squared), odnosno teorijski neosetljive na promene tržišnih kamatnih stopa, tekuća globalna finansijska kriza je pokazala potpuno drugačije rezultate i osetljivost na kretanje tržišnih kamatnih stopa veću od pretpostavljene. Sa malim ili zanemarljivim neusklađenostima kamatne osetljivosti, padajuće kamatne stope bi trebalo da imaju jednak efekat na kamatne prihode i kamatne rashode. Međutim, bilansi banaka u uslovima krize su pokazali da su kamatni prihodi bili više oseljivi od kamatnih rashoda, tako da su neto kamatne marže banaka značajno opale u poslednjih nekoliko meseci. Šta je pošlo naopako? Većina kredita u bankama je bila ugovorena sa varijabilnom kamatnom stopom vezanom za Euribor ili Libor. Sa druge strane, domaći deponenti nisu bili toliko raspoloženi da prihvate varijabilne kamate na svoje depozite i preferirali su fiksne kamatne stope. Kako bi privukle deponente a istovremeno održale usklađenost kamatno osetljive aktive sa kamatno osetljivom pasivom, banke su u velikom broju slučajeva prihvatale depozite sa fiksnim kamatnim stopama ali su usklađivale njihovu ročnost sa datumima ponovnog utvrđivanja kamatnih stopa (repricing dates) na kredite odnosno aktivu banke. Sa aspekta kamatnog rizika, struktura aktive i pasive banaka je bila savršeno izbalansirana. Međutim, praksa je pokazala da je nešto bilo pogrešno sa pretpostavkama ovog modela. Aktiva je bila direktno vezana za referentne kamatne stope, tako da, kada su ove stope padale, kamatni prihodi su pali direktno i linearno sa njima. Većina izvora sredstava, sa druge strane, nije bila direktno vezana za referentne kamatne stope. Ročnost izvora sredstava je bila kratka tako da se pretpostavljalo da će se novi ili zanovljeni depoziti ugovarati sa nižim kamatnim stopama, odnosno uz niži trošak za banke. U normalnim tržišnim uslovima bi ovo verovatno i bio slučaj. U stresnim situacijama, međutim, kao što je tekuća kriza likvidnosti (kada se banke očajnički bore za izvore sredstava), veliki deo dospelih depozita nije bio oročen (reoročen) po očekivano nižim kamatnim stopama. Ako banka pokuša da snizi kamatne stope koje plaća na depozite, deponenti će jednostavno uzeti svoj novac i odneti ga u drugu banku koja je u još težoj likvidnosnoj situaciji i zbog toga nudi više kamatne stope. Zaključak je da teorijski izbalansirana pozicija kamatno osetljive aktive i kamatno osetljive pasive, ne garantuje sa sigurnošću stabilnost neto kamatne marže banke i ne eliminiše u potpunosti kamatni rizik. Stresni tržišni uslovi kao ovi sa kojima se suočavamo danas, značajno mogu poremetiti pretpostavke koje se koriste u merenju kamatnog rizika. Tekuća kriza likvidnosti je na primer smanjila osetljivost kamatnih rashoda na opadajuće referentne kamatne stope. Drugim rečima, pad kamatnih stopa na kredite i pad kamatnih stopa na depozite nisu isti odnosno linearni: kamatne stope na kredite su pale značajno dok su kamatne stope na depozite pale neznatno ili ostale iste. U nekim slučajevima su ove druge čak i porasle usled straha od izuzetno jake konkurencije za likvidnost među bankama. Krizna scenarija su složena i ovo je primer kako ona nekada u potpunosti menjaju pretpostavke koje su u normalnim uslovima sasvim korektne.
|
Prethodna izdanja:
Kontakt:
|
|||||||||||||
| ||||||||||||||
|
|